Prvi simptomi koje pacijenti osete su uglavnom kasni simptomi. To je veliki problem u prevenciji i nastanku komplikacija na bubrezima, s obzirom da bolesnici primete otok na nogama i krenu ispitivanja u tom smeru. Međutim mnogo ranije sa redovnim labaratorijskim kontrolama se može ustanoviti da su bubrezi zahvaćeni. To znači određivanje tzv. mikroalbuminulije, jedan test koji otkriva minimalne količine belančevine u mokraći je znak da je ta membrana u bubrezima popustila da je oštećena i da pušta belančevine. Mislim da sve naše ustanove koje se bave pre svega obolelima od dijabetesa nemaju taj test i da se on ne radi redovno u našim zdravstvenim ustanovama. Tome je verovatno uzrok i cena i neshvatanje da ta analiza može kasnije mnogo više da uštedi, nego što će da potroši kasnije zdravstvenom sistemu. Veliki period u kome pacijent ima već zahvaćene bubrege sa posledicama dijabetesa je bez simptoma. Jednom kad se ti otoci pojave to znači da on jako dugo pušta belančevine iz svoje krvi u mokraću, a to je već jedan odmakli stadijum. Naravno i tada se može nešto uraditi, ali u prvom slučaju kada otkrijemo mikroalbuminuriju možemo uraditi mnogo više. Možemo se vratiti na početak da te mikroalbuminurije više nema i tako sačuvati bubrege. Oko 25% svih bolesnika koji su na dijalizi, nalaze se na dijalizi zbog dijabetesa, a još 25 % se nalazi zbog bolesnika koji imau hipertenziju, koja se takođe neadekvatno otkriva i leči. Nije slučajno što su to hipertenzija i diabetes, to su dve bolesti koje ne bole, a naš narod ima određen odnos prema tome, nama je bol najveći saveznik u medicini i natera pacijenta da dođe blagovremeno kod lekara. Pošto ove bolesti ne bole i imaju male simptome koji se teško primete, to traje i dolazi se do ozbiljnih posledica kao što je propadanje bubrega, završavanje na dijalizi sa svim komplikacijama koje posle dolaze.
Za emisiju govorila: prof. dr Nada Dimković