Nekada se u terapiji koristio prečišćeni svinjski insulin, ali zahvaljujući napretku farmaceutske tehnologije osamdesetih godina prošlog veka prešlo se na proizvodnju takozvanog humanog insulina, sintetičkog hormona sličnog onom koji se luči u pankreasu. Daljim usavršavanjem dobijeni su insulinski analozi – supstance nalik na humani insulin, ali s nešto izmenjenom molekulskom strukturom, koja im obezbeđuje bolju rastvorljivost i delovanje mnogo sličnije ljudskom insulinu. U krvotok ulaze ciljano – vrlo brzo ili veoma sporo, pa znatno doprinose optimalnoj kontroli šećera u krvi. Pogodniji su za sprečavanje hiperglikemije nakon obroka i noću, ali i u svim drugim slučajevima naglog i velikog skoka glukoze, a dobro su se pokazali i kad je reč o hipoglikemiji, koja se apliciranjem analoga javlja mnogo ređe. Danas se koriste obe vrste koje se proizvode s različitim brzinama delovanja, ali analogni ima prednost – iako je mnogo skuplji.